AGROEKOLOGIJA – DOBRA EKOLOGIJA JE DOBRA EKONOMIJA

Posted onCategoriesDobra uprava, Održivi razvoj, Stručni članci

AGROEKOLOGIJA – DOBRA EKOLOGIJA JE DOBRA EKONOMIJA

Stela Strsoglavec, dipl.inž.

Centar za obrazovanje odraslih “Educa humana”

Apstrakt: Poljoprivreda i proizvodnja hrane predstavljaju osnovu i  života i ekonomije, pa  imaju višestruku ulogu u stvaranju zdravih društava. One imaju centralno mesto u rešavanju problema kao što su  glad  i siromaštvo, klimatske promene i zaštita životne sredine, položaj i dobrobit  žena, zdravlje zajednica, obezbeđivanje prihoda i zaposlenosti .Konvencionalna ili industrijska  poljoprivreda ima zadatak da obezbedi maksimum  proizvodnje, kako  u pogledu količine, tako i u pogledu kvaliteta. Da bi se to postiglo koriste se brojne,  vrlo intenzivne mere, koje ponekad stvaraju nove probleme sa kojima se čovečanstvo, a naročito razvijene zemlje, suočavaju u sve oštrijoj formi i gde pored očekivanih pozitivnih, ima  mnogo negativnih  dugoročnih efekata  u agroekosistemima. Agroekologija je jedan od mnogih termina da se opiše ekološki pristup poljoprivrednoj proizvodnji – ostali su održiva poljoprivreda, ekološka poljoprivreda, i slično. Dugoročni cilj održive poljoprivrede je da ,na ekonomski efikasan način, odnosno uz profit, obezbedi dovoljno stabilnu proizvodnju kvalitetne hrane i proizvoda  za druge tehničke namene, a da se istovremeno očuvaju osnovni  prirodni  resursi i energija, zaštiti životna sredina i omogući  poboljšanje života kako  pojedinca tako i šire zajednice.

Ključne reči: poljoprivreda/životna sredina/ekonomija

  1. UVOD

Brojnost ljudske populacije na početku 21. veka prelazi 6 milijardi, sa tendencijom daljeg rasta, pa je dostignuta tačka kada prostor na Zemlji jednostavno više nije dovoljan da se ekonomski razvoj ljudskog društva nastavi na isti način i istim intenzitetom.

Naime, razvoj ljudskog društva doveo je do toga da ljudi modifikuju svoje uslove života na takav način i u takvom obimu koji prouzrokuje velike promene u životnoj sredini, a to onda ima povratan uticaj na njihov život.

Kako se tokom istorije broj ljudi povećavao, prirodni ekosistemi su narušavani, a promene u ravnoteži prirodnih ciklusa imale su negativan uticaj kako na ljude tako i na ostala živa bića.

Danas postoje mnogobrojni dokazi da čovečanstvo živi na neodrživ način (ne samo klimatske promene, već i društvena previranja, velika nesrazmera u razvoju, blagostanju, ljudskim pravima i sl). Neracionalno korišćenje prirodnih resursa ne može biti u funkciji trajnog ekonomskog razvoja, jer neminovno vodi zagađivanju zemljišta, vode i vazduha, ugrožavanju ljudi i njihovih staništa, biljnog i životinjskog sveta. Povratak upotrebe prirodnih resursa unutar održivih granica zahteva i zahtevaće velike kolektivne napore.

Ekologija ne mora biti u sukobu s ekonomijom jedna od predrasuda je da zaštita životne sredine onemogućava privredni razvoj  – rast društvenog proizvoda, životnog standarda, otvaranje novih radnih mesta.

Međutim, praksa tokom poslednje decenije dokazuje upravo suprotno: tradicionalni koncept razvoja orijentisanog na rast proizvodnje i ujedno rast potrošnje prirodnih resursa došao je do svojih krajnjih granica. Tzv. „eksterni troškovi“ koje proizvodi zagađivanje, iscrpljivanje resursa i narušavanje ljudskog zdravlja počinju da premašuju korist koju dalji rast donosi.

  1. ODRŽIVI RAZVOJ

Rešenje za trajni ekonomski razvoj nalazi se u konceptu pod nazivom održivi razvoj. Koncept održivog razvoja predstavlja novu strategiju i filozofiju koja spaja brigu za živi svet na planeti Zemlji i za očuvanje kapaciteta prirodnih sistema (prirodnih resursa) sa društvenim i ekonomskim razvojem, i to je zajedničko za sve države i čovečanstvo u celini.

Prema konceptu održivog razvoja, potrebno je postići ravnotežu između ekonomskog razvoja, zaštite životne sredine i društvenog razvoja.

Ekonomski razvoj – ohrabrivanje odgovornog dugoročnog napretka, pri čemu je obezbeđeno da ni jedna nacija ili društvo ne zaostaje.

Društveni razvoj – širom sveta ljudima je potreban posao, hrana, obrazovanje, energija, zdravstvena zaštita, voda i kanalizacija. Ljudi imaju potrebu za kulturnom i društvenom raznolikošću i radnim pravima. Svi članovi društva imaju potrebu za učešćem u kreiranju sopstvene budućnosti.

Čuvanje prirodnih dobara i životne sredine – zbog budućih generacija je neophodno smanjiti trošenje prirodnih resursa, zaustaviti zagađenje i očuvati prirodna staništa.

Održivost, ili održivi razvoj, se javlja kako kao suštinski preduslov, tako i kao krajnji cilj efikasne organizacije brojnih ljudskih aktivnosti na Zemlji. 1987. godine Bruntlandova komisija definisala je održivi razvoj kao razvoj kojim se ispunjavaju potrebe sadašnjosti, bez uskraćivanja mogućnosti budućim generacijama da zadovolje svoje potrebe.

Dakle, održivi razvoj je skladan odnos ekologije i privrede, kako bi se prirodno bogatstvo naše planete sačuvalo i za buduće naraštaje. Moglo bi se reći i da održivi razvoj predstavlja težnju da se stvori bolji svet, uravnotežavajući socijalne, ekonomske i faktore zaštite životne sredine.

  1. ORGANIZOVANA PROIZVODNJA HRANE – POLJOPRIVREDA

Povećanjem brojnosti populacije na zemlji, čovečanstvo je svake godine suočeno sa sve većim izazovima. Jedan od tih izazova je uticaj ljudskih aktivnosti na životnu sredinu, a jedna od ljudskih aktivnosti koja značajno utiče na životnu sredinu je poljoprivreda.

U praskozorje čovečanstva, naši preci bili su lovci i skupljači,  a takav način života podrazumevao je da su bili nomadi, odnosno da su svoja boravišta stalno selili u potrazi za bogatijim lovištima, šumama ili pašnjacima koji su im obezbeđivali biljke za ishranu.

Onog momenta kada je počelo uzgajanje žitarica prestaje nomadski način života, a nakon toga počinje i razvoj stočarstva, za šta je bilo neophodna domestifikacija  do tada divljih životinja.  To se može smatrati početkom organizovane proizvodnje hrane, odnosno poljoprivrede.

Poljoprivreda  prvenstveno služi za zadovoljavanje prehrambenih potreba stanovnika, ali i kao isplativ biznis koji može da donese veliki profit. Upravo činjenica da je poljoprivreda profitabilna privredna aktivnost podrazumeva i da se u cilju što veće proizvodnje koriste brojne agrotehničke i zootehničke mere, koje ponekad stvaraju nove probleme sa kojima se čovečanstvo suočava i gde pored očekivanih pozitivnih, postoje i  mnogi negativni dugoročni efekti u agroekosistemima. U tom smislu ni Srbija nije nikakav izuzetak.

  1. POLJOPRIVREDNA (R)EVOLUCIJA
  • Intenzivna poljoprivreda i uticaj na životnu sredinu

Razvoj ljudske civilizacije, odnosno razvoj nauke i tehnike,  doveo je do velikog povećanja proizvodnje u svim privrednim granama, uključujući i poljoprivredu. Industrijska revolucija je omogućila korišćenje mašina u poljoprivredi, čime je proces  proizvodnje postao neuporedivo brži i obimniji. Nakon toga, sredinom prošlog veka tzv. Zelena revolucija, uvela je u poljoprivredu pesticide, veštačka đubriva, antibiotike, i nove, visoko prinosne genotipive biljaka i životinja.  Zahvaljujući tome, procenat gladnih stanovnika planete Zemlje je smanjen sa 50 % nakon II Svetskog rata, na nekih 20 % u današnje vreme.

Međutim, onog  momenta kada je poljoprivreda pretvorena u profitabilan biznis i postala intenzivna, počele su da se pokazuju i loše strane mehanizacije, industrijalizacije i modernizacije. Naime, da bi neki posao donosio profit, i ako je profit jedini cilj, onda se neće birati sredstva da se proizvede što više, za što kraće vreme i  po što nižoj ceni.

Uzmimo za primer pesticide, čija primena je jedna od najagresivnijih metoda u intenzivnoj poljoprivredi.  Pesticidi su proizvodi hemijskog ili biološkog porekla koji su namenjeni zaštiti ekonomski značajnih biljaka ili životinja od korova, bolesti, štetnih insekata i drugih štetnih organizama. Kada kažemo štetni, misli se na ekonomsku štetu  u poljoprivredi ili industriji, što se manifestuje smanjenjem prinosa ili kvaliteta dobijenog proizvoda, odnosno manjom zaradom.

Međutim, svako korišćenje pesticida sa sobom nosi negativne posledice na ekosistem. Pesticidi se slabo razlažu u vodi i zemljištu, poseduju sposobnost akumulacije u organizmima biljaka i životinja, pa njihova dugotrajna primena u neograničenim količinama ispoljava značajno dejstvo na ekosisteme.

Sistematska primena pesticida vodi i do delimičnog uništavanja korisnih insekata – oprašivača, mrava, negativno deluju na ribe, beskičmenjake i ptice. Kroz lance ishrane oni se naročito koncentrišu u masnim tkivima životinja pri vrhu lanca ishrane, što takođe važi i za čoveka. Na taj način, otrovi koje neodgovorno rasejavamo po prirodi na kraju završavaju i na našoj trpezi, u zagađenoj hrani i vodi, prouzrokujući različita oboljenja. A da tragedija bude veća, svega 10-15% primenjene količine pesticida zaista i dospe do ciljane štetočine.

Još jedna pojava koja nastaje kao posledica prevelike i neprimerene upotrebe pestisida je eutrofizacija ili tzv. cvetanje vode – prenamnožavanje algi i drugih vodenih biljaka koje onda troše prevelike količine kiseonika i dovode do masovnog pomora riba i drugih vodenih životinja.

Intenzivna poljoprivreda takođe dovodi do degradacije zemljišta – jer favorizuje uzgoj monokultura, bez plodoreda. Tu je zatim i gubitak genetičke raznovrsnosti jer se potencira gajenje svega nekoliko odabranih biljnih sorti. Ovo je izuzetno rizično jer u slučajevima epidemije nekih biljnih bolesti može da se dogodi da celokupna proizvodnja određene biljne kulture u jednom kraju bude potpuno uništena.

Naravno, ne treba zaboraviti ni činjenicu da se veliki deo ratarskih kultura uzgaja za potrebe ishrane farmskih životinja. Zbog sve veće potrošnje mesa, mleka i jaja,   odnosno sve većeg broja farmskih životinja, površine potrebne za proizvodnju hrane za njih su sve veće i veće, što rezultuje krčenjem šuma, odnosno smanjenjem biološkog diverziteta u prirodi. Takođe, farmske životinje produkuju velike količine CO2,NH3  i  stajnjaka, što dodatno doprinosi zagađenju životne sredine.

  • Intenzivna poljoprivreda i društveni procesi

Društveni odnosi koji postoje u modernoj, industrijskoj poljoprivredi su takvi da mala grupa bogatih neprestano profitira na uštrb velike grupe siromašnih. To je i odnos velikih i malih poljoprivrednih proizvođača.

S obzirom da je u intenzivnoj poljoprivredi primarni cilj da se zaradi novac a ne da se nahrane ljudi, logično je da će na tržištu poljoprivrednim proizvodima vladati nemilosrdna konkurencija, u kojoj zemlje koje spadaju u razvijene imaju apsolutan primat. Tako dolazi do globalne nejednakosti i do paradoksa da se danas proizvodi sasvim dovoljno hrane da niko na Zemlji ne bude gladan, ali razvijene zemlje proizvode previše (i viškove bacaju), a siromašne zemlje proizvode nedovoljno.

Tako dolazimo i do situacija kada se nove tehnologije u proizvodnji hrane reklamiraju kao rešenje za iskorenjivanje gladi u svetu, ali zapravo predstavljaju samo još jedan način zarade. Genetički modifikovani organizmi (GMO) su jedan od takvih primera.

Gde god postoje veliki finansijski interesi kao što je slučaj sa proizvodnjom hrane, pravilo je da će nosioci tih finansijskih interesa ostvarivati i uticaje na političare/donosioce odluka, i tako osigurati da se kreiraju politike koje su često u interesu pojedinaca a ne opšte koristi.

Kao dobar primer za ovo je fenomen otimanja zemlje (land grabing), koji se događao (i još uvek traje)  u zemljama Istočne Evrope, pre njihovog ulaska u EU. Naime, zbog  niskih cena zemljišta, njegove neispošćenosti (zbog slabije razvijene poljoprivrede u odnosu na onu u EU), loših zakonskih rešenja i nacionalnih agrarnih politika, investitori iz bogatih zemalja su za kratko vreme kupili velike površine zemlje i tako doveli domaće male poljoprivredne proizvođače do ruba istrebljenja. Nešto slično se događa i u Srbiji.

Reakcija na ovakav tok događaja oličena je u vidu Evropskog zelenog foruma za prehrambeni suverenitet. To je pokret koji objedinjuje progresivne organizacije u oblasti zemljišnih i poljoprivrednih politika, a pojam prehrambeni suverenitet označava pravo svakog naroda da sam utvrdi sopstveni sistem ishrane bez ugrožavanja drugih ljudi i okoline, i da očuva osnovne resurse za preživljavanje čovečanstva – plodno tle, čistu vodu i vazduh , i domaće autohtone  poljoprivredne kulture, rase stoke i tradicionalna znanja.

Zanimljivo je da razvijene zemlje, uplašene klimatskim promenama i surovim prognozama za budućnost,  prave zaokret i počinju da odustaju od intenzivne poljoprivrede . Realnost im je pokazala da intenzivna poljoprivreda, koliko god bila hvaljena, nije dobra za životnu sredinu. A loša ekologija onda znači i lošu ekonomiju. Podsetimo se da zemlje u zapadnoj Evropi imaju iza sebe skoro pola veka iskustva sa intenzivnom poljoprivredom, pa samim tim i mnogo više vremena da takva proizvodnja pokaže svoju drugu stranu.

Međutim, iako su zakoni u zemljama EU takvi da podstiču ekološke vidove poljoprivrede, korporacije koje se bave proizvodnjom hrane ne žele da odustanu od profita koji donosi intenzivna poljoprivreda, pa svoju proizvodnju prebacuju u države poput Srbije, koje nemaju razvijenu ekološku svest i stroge ekološke zakone.

  • Održiva poljoprivreda

 Održivost je sposobnost održavanja ravnoteže određenih procesa ili stanja u nekom sistemu. U ekološkom smislu, održivost je način da biološki sistemi ostanu raznoliki i produktivni tokom vremena. Za ljude predstavlja potencijal za dugoročno održavanje blagostanja. To blagostanje međutim, zavisi od blagostanja prirode i odgovorne upotrebe prirodnih resursa.

Redefinisanje ekonomskog interesa moraće da uzme u obzir ekologiju,odnosno kada određujemo ekonomske pokazatelje uspešnosti proizvodnje hrane moramo da proračunamo koliko košta zagađenje zemlje,vode ili vazduha.

Dobar primer za ovo je tzv.ugljenični otisak, koji pokazuje koliko je ugljen dioksida produkovano prilikom proizvodnje jaja, na primer. Što manja brojka za ugljen dioksid,to zdravija hrana. Neposredno zdravija u smislu njenog sastava i kvaliteta , a posredno zdravija jer nije doprinela degradaciji životne sredine odnosno zdravlja ljudi.

Govoriti o agroekologiji ne podrazumeva samo primenu ekoloških principa u proizvodnji hrane. To podrazumeva i izmenu postojećih društvenih odnosa u smeru veće pravednosti. Industrijska poljoprivreda je karakteristična po tome što forsira velike posede, velike proizvođače, moderne (i vrlo invazivne) agrotehničke mere, monokulture, profit po svaku cenu.

Sa druge strane,  primena agroekoloških principa podrazumeva forsiranje manjih, porodičnih gazdinstava, raznovrsniju proizvodnju, plodored, vrlo opreznu upotrebu agroekoloških i zootehničkih mera (ukoliko nanose veću štetu okolini nego što su korisni za proizvodnju, treba ih izbegavati), pravedniju distribuciju dobara, kreiranje politika koje su u opštem, a ne pojedinačnom interesu itd.

  1. ZAKLJUČAK

Vođenje isključivo ekonomskim interesima dovelo nas je do tačke kada civilizacija kakvu je sada znamo mora da napravi drastične promene u osnovnim stavovima jer se bukvalno suočavamo sa pitanjem opstanka. Promene životne sredine dostigle su takve razmere da više niko pred time ne može da zatvara oči jer su vidljive baš u svakom kutku planete.

Zaštita životne sredine više nije pitanje dobre volje, već apsolutna neophodnost. Ni jedna ljudska aktivnost više ne može biti planirana bez da se napravi procena uticaja na kvalitet životne sredine. To važi i za poljoprivredu.  Proizvodnja hrane je jedna od najvažnijih privrednih delatnosti, koja ne može da nestane, ali mora da pretrpi značajne promene u odnosu na trenutno važeće modele. Koncept  intenzivne  poljoprivrede, koji omogućava profit samo malom broju ljudi, koncentraciju većine zemljišta i resursa u rukama malog broja vlasnika, iskorišćavanje prirodnih resursa preko njihove granice obnavljanja,  polako ali sigurno će se menjati u pravcu ekološki, društveno i ekonomski održive  proizvodnje hrane.

  1. LITERATURA
[1] Dr. Snežana I. Oljača “Agroekologija”, Poljoprivredni fakultet Beograd-Zemun,2008.

[2] Nacionalna strategija održivog razvoja http://www.zurbnis.rs/zakoni/Nacionalna%20strategija%20odrzivog%20razvoja.pdf

[3]     Agroekologija – nova strategija rada na zemlji http://www.agroklub.com/eko-proizvodnja/agroekologija-nova-strategija-rada-na-zemlji/15313/

[4] Evropske prakse otimanja zemlje http://bif.rs/2016/04/evropske-prakse-otimanja-zemlje/

[5]    http://www.agroekologija.eu/agri-conto-cleen/wp-content/uploads/2015/06/Utjecaj_poljoprivrede_na_kakvocu_hrane_u_pogranicnom_podrucju.pdf

[6]    http://www.panna.org/key-issues/agroecology-farming-solutions