Šta je to dobra uprava i zašto je važna za sve građane Srbije?

Posted onCategoriesDobra uprava, Stručni članci

U domaćoj javnosti poslednjih godina sve češće se upotrebljava izraz “dobra uprava”, mada većina građana, uključujući i državne službenike, ne shvata ni šta je to zapravo ni kakve posledice ima po kvalitet našeg svakodnevnog života. Ovde nije reč o dobrom upravljanju sa aspekta organizacije posla u privrednim subjektima, već o organizaciji posla u državnim institucijama, ustanovama koje treba da budu servis građana i da im pružaju određene usluge.Poštovanje standarda dobre uprave je nešto što se od Srbije očekuje u procesu evropskih integracija. Dobra uprava spada u osnovna ljudska prava u EU, te je stoga ugrađena u sadržaj poglavlja 23 (uz vladavinu prava, tj. zakona i borbu protiv korupcije), koje je, zajedno sa poglavljem 24 otvoreno u julu prošle godine, i ostaće otvoreno sve do samog kraja pregovora.

Pravo na dobru upravu nalazi se u članu 41. Povelje EU o osnovnim pravima, koja je Lisabonskim sporazumom iz 2009. godine postala pravno obavezujući dokument. Osnovno pravo građana EU na „dobru upravu” podrazumeva da svaka osoba ima pravo na nepristrasan, pošten i blagovremen tretman njegovih, odnosno njenih predmeta u institucijama i telima Unije.

Od posebnog značaja je Evropski kodeks dobrog administrativnog ponašanja iz 2001. godine, koji je, na inicijativu Evropskog zaštitinika prava građana, usvojio Evropski parlament Rezolucijom od 6. septembra 2001. godine.

Kako se ističe u Kodeksu: „Kodeks dobre uprave je opšti okvir pravilnog administrativnog ponašanja (dobre uprave) za organe javne vlasti i javne službenike, koji sadrži profesionalne standarde i etička pravila ponašanja za obavljanje službenih poslova i ostvarivanje komunikacije sa građanima.”

Dobra uprava u državnim institucijama ima sledeće osobine:

  • postupa isključivo po zakonu;
  • stručno i efikasno odgovara na zahteve građana;
  • okrenuta je potrebama građana i njihovom ispunjavanju;
  • otvorena je i lako dostupna građanima;
  • prema građanima postupa sa uvažavanjem i pažnjom;
  • prihvata i ispravlja sopstvene greške;
  • ne nanosi štetu građanima;
  • jednako postupa sa građanima u istim ili sličnim situacijama;
  • ne diskriminiše građane (bez obzira na nacionalnu pripadnost, pol, rasu, boju kože, etničko i socijalno poreklo, jezik, religijsko uverenje, stav i mišljenje, političko opredeljenje, pripadnost nacionalnim manjinama, imovinu, godine, seksualno opredeljenje, mesto rođenja, sposobnosti);
  • ne zloupotrebljava svoja ovlašćenja;
  • nezavisna je i nepristrasna;
  • štiti privatnost podataka građana;
  • blagovremeno postupa po zahtevima građana.

S druge strane, loša uprava:

  • ne poštuje zakon;
  • ne poštuje propisani postupak;
  • neopravdano dugo vodi postupak;
  • ne izvršava donete odluke;
  • zloupotrebljava ovlašćenja ili prava;
  • insistira na sopstvenoj bezgrešnosti (ne priznaje svoje greške);
  • nejednako postupa prema građanima (diskriminiše građane);
  • zatvorena je za javnost i građane;
  • „neuhvatljiva“ je;
  • građanin se pred njom oseća nemoćnim da ostvari i zaštiti svoja prava;
  • beži od svoje nadležnosti i prenosi je na drugoga;
  • ne usklađuje rad sa drugim organima uprave;
  • „šeta građane od šaltera do šaltera“;
  • kod građana izaziva neprijatnost, zbunjenost i dodatne materijalne troškove;
  • neopravdano postavlja nove zahteve za ostvarivanje nekog prava građana;
  • ne pruža građanima mogućnosti da prate tok predmeta.

Suština evropskih integracija je da uslovi za život građana u Srbiji budu podjednaki kao i u bilo kojoj drugoj zemlji EU, odnosno da se osigura da građanin bilo koje zemlje EU, kada dođe da živi ili radi,ili samo da poseti Srbiju, ima podjednake uslove kao i u svojoj matičnoj zemlji. Pod tim se podrazumeva da ne bude na bilo koji način ni diskriminisan, ali ni favorizovan, bez obzira da li govorimo o pokretanju posla,pružanju zdravstvenih usluga, zaštiti njegove imovine ili ličnosti, bezbednosti hrane koju konzumira, zemljištu koje hoće da kupi za poljoprivrednu proizvodnju, obrazovanju koje dobija ili komunikaciji sa državnim institucijama.Naravno, isto treba da važi i za građane Srbije u bilo kojoj zemlji EU.

To se ne može postići prostim prepisivanjem zakona EU, već njihovim prilagođavanjem realnim uslovima koji postoje u Srbiji, podrazumevajući i neke nove pristupe koji su neophodni jer treba da prevaziđu specifične probleme, i tako omoguće njihovo efikasno rešavanje. Upravo zbog toga iz same EU dolaze preporuke da u predpristupnim pregovorima Srbije uključivanje civilnog društva bude nešto što se ne sme izostaviti, jer civilni sektor raspolaže mnogo sveobuhvatnijim uvidom u probleme na terenu, a ne odlikuje se ni određenom krutošću koja je karakteristična za državne institucije, pa su samim tim teže prilagodljive promenama i razmišljanja i postupanja. Osim toga, upravo (ne)otvorenost državnih institucija u Srbiji za saradnju sa organizacijama civilnog društva jeste jedna od odlika loše uprave, koja mora da bude prevaziđena.

Čitajući ova pravila verovatno ste se prisetili bar jednog slučaja kada ste na sopstvenoj koži iskusili lošu upravu. Verovatno vam nije ni palo na pamet da vam se tako narušavaju osnovna ljudska prava, a još manje da pokušate nešto da uradite tim povodom. Zaštitnik prava građana i Poverenik za informacije od javnog značaja su dva kontrolna mehanizma čiji je posao upravo da kontrolišu rad državnih institucija i da se staraju da se principi dobre uprave primenjuju uvek, i bez izuzetka, za sve građane podjednako, bez obzira na njihovu nacionalnost, veroispovest, pol, godine, socijalni status, političko opredeljenje, obrazovanje ili seksualno opredeljenje. To su ujedno i dve institucije kojima građani treba da/moraju da se jave za zaštitu i pomoć svaki put kada im je samovoljom, neznanjem ili nehatom državnih službenika narušeno pravo na dobru upravu.